Često me je zbunjivala spoznaja da ljudi koji su poprilično inteligentni i elokventni, koji mnogo brže od mene shvate problematike u rešavanju matematičkih zadataka, koji razumeju smisao fizičkih sila ili način funkcionisanja jednosmerne i dvosmerne struje, kako radi fiksni a kako mobilni telefon, kako dobijamo signale sa satelita, kako radi motor sa unutrašnjim sagorevanjem…..što je meni sve teoretski poznato ali u suštini veoma apstraktno – često sebe sabotiraju u svakodnevnom životu.
Mi ljudi, sa mozgom supersonične mašine, još uvek ne prevaziđene u tehnološkom smislu, se svakodnevno bavimo, rešavamo i svu svoju snagu usmeravamo na TRIVIJALNE stvari.
Pošto veliki broj nas se „razume“ u kompjutere i ostale pametne uređaje, način funkcionisanja našeg uma i tela možemo sagledati kroz prizmu kompjutera/telefona/tableta…
Naše telo je hardver.
Naš um je softver.
Naš moćni um je programiran tako da nas sačuva. I on nas čuva tako što vremenom instalira preko Brain Stor-a mnogoborjne programe i aplikacije koje su mu u datom trenutku neophodne kako bi sačuvao i sebe kao softver i sebe kao telo – hardver.
Međutim, šta se dešava kada imate mnogo instaliranih programa i aplikacija u vešem uređaju i znate da mnoge godinama ne koristite i samo vam zauzimaju memorijski prostor i usporavaju rad. Da je u pitanju telefon ili kopjuter jednostavno ih deinstalirate i trajno obrišete osolobađajući na taj nači prostor za lakši i brži rad vašeg uređaja i evantualnu instalaciju nekog novog korisnijeg i svrsishodnijeg programa.
PA ZAŠTO ISTU STVAR NE URADIMO i sa našim mislima, emocijama i programima koji nam nisu više korisni, čak često vrlo štetni.
Zanimljivo je da što je osoba inteligentnija, to je veštija u smišljanju izgovora i skrivanja takvih programa u sebi. Svoju kreativnost, maštu, analitičnost koriste kako bi ostali u onome što se naziva zona konfora.
Zona konfora je prostor u kojem se sve naše aktivnosti i ponašanja uklapaju u rutinu i šablone naše svakodnevnice i čini nam se da umanjuju stres, rizik i anksioznost. To nam daje osećaj mentalne stabilnosti i sigurnost, ali zapamtite to je samo osećaj, a ne stvarnost !
Ideja zone konfora je stara više od 100 godina. Još davne 1908. su psiholozi objasnili da stanje relativnog konfora daje mogućnost ostvarivanja stabilnih rezultata. Caka je u tome, da ako želimo da unapredio svoja postignuća, neophodno nam je stanje relativne anksioznosti – prostora u kojem nam je nivo stresa povišen.
I meni se i danas dešava da upadnem u zamku zone konfora. Dani jednako prolaze, svaki dan je isti dan, stvari za koje sam imala ideju da bih mogla i želela da odradim mi se čine daleko i ne baš tako urgentno – a počinjem da pažnu usmeravam na TRIVIJALNE stvari jer one postaju predmet mog interesovanja. Pa mi je važno zašto su moja deca tako nezahvalna jer nisu pojela ručak koji sam napravila, pa ostavili su „haos“ u kupatilu, muž me je čudno pogledao, nije odgovorio mojim zahtevima – znači ne voli me ili ne poštuje moju požrtvovanost porodici, deca sa kojom radim ne dolaze na časove na vreme – znači ne poštuju me kao nastavnika, moja mama kuva ručak mojoj sestri a meni ne – znači nju više voli i želi njoj da pomogne a meni NIKADA, drugarica nikada kao nema vremena za mene a vidim objavljuje slike na ig i fb sa drugima, kolege na poslu ne odrađuju svoj deo jednako precizno i požrtvovano kao i ja a dobijamo istu ako ne oni i veću platu, majstor mi je namestio zimske gume ali ih nije dobro izbalansirao, to je zato da ponovo dođem i platim, kasirka čeka da iskobeljam još dva dinara u torbi iako svakodnevno ne uzimam sitan kusur, u domu zdravlja ogroman red, sestre ne rade svoj posao, izgubio se karton, aplikacija za zakakzivanje ne radi pa čekamo ko stoka ceo dan……….i ova priča može da ide u nedogled.
A ko sam ja? Koji su moji viši ciljevi, koja je moja svrha postojanja? Šta je ono što me čini ispunjenom, radosnom, srećnom?
Sagledajte kako pažnja sa ciljeva, sa ključnih stvari koje život znače, lako pređe na rešavanje trivijalnih „problema“ koji nam :
- Nisu nikako korisni
- Koji u nama bude misli i emocije koje u nama pokreću samo ono tužno i ružno
- Koji nisu motivisajući ni podržavajući ni za nas ni za naše okruženje
- Kojima ubijamo ljubav i prema sebi i prema drugima
- Koji nas teraju da tapkamo u mestu, umesto da idemo ka zvezdama
Ideja koju sam često čitala na blogovima i slušala u video formatima, da eto samo treba da prepoznamo naše emocije, da napravimo plan i program ostvarivanja cilja nije tako laka kao što se to čini. Već deceniju se bavim ličnim rastom i razvojem, što kroz samoedukaciju što kroz stručno usavršavanje a i dalje znam da upadnem u klopku starih obrazaca ponašanja. Kako je to moguće?
Istraživanja su utvrdila da tokom jednog dana čovek ima 60-70.000 misli, od kojih se svakodnevno ponavlja 90% istih. Ti obrasci ponašanja su duboko ukorinjeni u nama. Počevši da se stvaraju još od prvih meseci života oni su tu, stalno prisutni i kao da čekaju da „oslabiš duhom“ kako bi isplivali na površinu i vratili te na staro.
Mentalna higijena kroz samoedukaciju ali pre svega kroz stručnu edukaciju nas upoznaje sa nama samima. Sa našim obrascima ponašanja, našim mislima, svemu onome što se krije ispod površine vode i za šta mi nemamo ni snage, a često ni volje da pogledamo – lakše nam je da zagladimo i nastavimo.
Ne zaboravite, kada idete linijom lakšeg otpora i maskirate svoja stanja, emocije i ponašanja u društveno prihvatljivo i istinski se ne suočite sa njima, obavezno se javlja bumerang efakat – on se uvek vrati kroz erupciju !
Ono što je najvažnije jeste da edukujući se, vi se menjate, a kada se vi menjate menja se vaša percepcija a time i svet oko vas.
Kroz edukaciju vi upoznajete ljude koji imaju iste ili slične vrednosti kao vi. Oni postaju vremenom, kako se uspostavlja odnos poverenja, vaša luka mira i podrške. Oni su ti, koji kada se i desi momenat da pod svakodnevnim pritiskom se vratite starim obrascima ponašanja, vas osveste da se ne bavite trivijalnim stvarima i vrate vas na pravi put.
Kroz rad u BrainOBrain programu i edukaciju kroz Life & Mind studio sam se okružila ljudima koji su uvek spremni za podršku, na način buđenja onog najboljeg u meni i motivisanja za dalji rast. Oni nisu tu da kada pričam o trenutnim brigama i problemima se nadovežu kako iste stvari njih more i da nastave svoju priču. Znaju da postave prava pitanja i navedu me da ne tapkam u mestu:
Koiko dugo traje taj problem?
Čiji je to problem?
Kako to tačno utiče na tebe?
Čija je to greška?
Da li si apsolutno sigurna da je to istina?
Koje misli i emocije ta situacija budi u tebi?
Kako bi se osećala bez tih misli?
Šta veruješ da će ti biti najveći izazov u rešavanju?
Šta želiš umesto toga?
……….
Svaki put kada u svojim glavama imate reči poput: samo, još, onda, kada – znajte da su to standardni lingvistički obrasci trivijalnih stvari, koje ne čine vašu suštinu i ne usmeravaju na bolju verziiju vas.
Vodite se Ničeovim rečima:
„Što me nije ubilo, učinilo me jačim.“
Ko zna „zašto“ da živi, podneće gotovo svakakvo „kako“ da živi.“
Zajdništvo u radu, napretku, razvoju i rastu je jedno od osnovnih načela ljudske civilizacije. Jer mnogi od nas smatraju da brže mogu sami – i sa time se slažem, no zajedno stižemo dalje !
Dođite da radtemo zajedno !
dr Katarina Stojanović
NLP master IANLP
BrainOBrain edukator i autor programa Mind Up
