Naše nerazrešene emocije mogu da nas uvedu u anksioznost, apatiju, nedostatak samopouzdanja i samopoštovanja. Veliki deo života najvećem broju nas su emocije tabu tema. Od ranog detinjstva nas prate uverenja koja stičemo kroz reči koje nam se upućuju: „Što plačeš ko neka beba!“ „Budi jak.“ „Ne pokazuj slabosti.“ „Proćiće to, preguraćeš.“
Kroz formalno obrazovanje niko nas ne uči o emocijama i o njihovoj važnosti za život, za njihov uticaj na naše misli i ponašaje.
Na pitanje: Ko te je naučio da identifikuješ emocije i da upravljaš njima, kako ih prepoznaješ kada se pojave i kako se ponašaš? Od mnogo odraslih, dobićete odgovor : Niko. Sami su prošli taj put, koji je trnovit i uopšte nije jednostavan. Iako navigacija kroz naš unutrašnji pejzaž nije nešto što smo naučili u školi, većina istraživača tvrdi da bi upravo tako trebalo da bude. Oni veruju da bi emocionalne veštine trebalo da se rangiraju kao veoma važne u edukaciji dece, isto kao što su matematika, čitanje, istorija i nauka.
Zašto su emocije važne? Istraživanja pokazuju da ljudi koji su emotivno stabilniji bolje rade u školi/poslu, imaju bolje međuljudske odnose i manje pokazuju nedolično ponašanje. Takođe, u vreme kada su radna mesta sve više i više mehanizovana, takozvane „Soft skills“, koje uključuju upornost, upravljanje stresom i komunikaciju, predstavljaju način na koji će ljudi postati nezamenljivi u odnosu na mašine. Veliki su napori u školama u svetu da uključe socijalno i emotivno učenje (SEL) za decu, a upravo takvo učenje ima tendenciju da naglašava međuljudske veštine, kao što su saradnja i komunikacija.
Decu često uče da ignorišu ili da sakriju svoje emocije. Mnoga zapadna društva posmatraju emocije kao smetnju, tvrdi sociolog Tomas Šef sa Univerziteta u Kaliforniji, Santa Barbara, koji je pobornik emocionalnog obrazovanja. Naše emocije mogu da nam daju vredne informacije o svetu, ali smo mnogo puta naučeni ili socijalizovani da ih ne slušamo. Šef tvrdi da je praksa da se emocije kriju jedna iza druge veoma česta i predstavlja ozbiljan rizik za dobrobit svake individue.
Postoji osnovnih šest emocija koje svi poznajemo i smatramo da je to kraj i da nema ništa iza. To su radost, ljubav, strah, ljutnja, tuga i iznenađenost. Većina nas doživi duboku starost i ode sa ovog sveta a da ne proniknu u postojanje emocija koje se kriju ispod ovih šest navedenih. Naše emocije su kao ruske babuške. U ljutnji se krije bes, u besu se krije uznemirenost, u uznemirenost i ogorčenost, ljubomora, prezir, mržnja… Kako bi znali upravljati sa samim sobom i razumeti svoje okruženje, potrebno je da definišemo koju izvornu emociju osećamo.
„Ja sam ljut, besan!“ – šta to tačno znači. Ispod ljutnje i besa kao što možete zapaziti se svašta nešto može otkriti što nam može pomoći na putu spoznaje našeg emotivnog doživljaja situacije.
Imenovati emociju pravim imenom u sadašnjem momentu je ključ za razumevanje sebe i početak za rešenje svih problema !!!!
dr Katarina Stojanović
Master IANLP
Autor programa Mind Up
