Roditelj sam dve devojčice koje su 1. i 5. razred. Svakodnevno sam u spoznaji izazova koje nosi ovo naše vreme u odgajanju dece u pravcu odgovornih, vaspitanih, dobrih i plemenitih ljudi. Školu koju pohađaju moje devojke, a verujem i mnoge druge škole, često pogađaju razne situacije praćene vršnjačkim nasiljem kroz ismejavanje, ponižavanje, omalovažavanje pa i fizičko povređivanje među školskim „drugarima“. Naravno česte su i situacije gde se omalovažavaju nastavnici i srozava njihov autoritet što od strane učenika, a bogami sve više i od strane roditelja.
Sa druge strane smo svedoci da postoje mnogobrojna sturčna usavršavanja nastavnika i dobre volje da se deci pomogne, no iz dana u dan imamo sve više slučajeva lošeg učenja.
Mnogobrojni roditelji su pristalice i uzimanja dodatnih privatnih časova, no često se i dalje pokazuju loši rezultati na kontrolnim zadacima, inicijalnim testovima, završnim ispitima….
Ja verujem da se svi slažemo da su naša deca jednako sposobna kao i druga deca. Šta ih onda sprečava da dođu do uspeha?
U izuzetnim slučajevima vidimo učenike sa razvijenim sposobnostima i rezultatima iz matematike, sporta, umetnosti, jezika…
Ova deca uspevaju da u istom školskom sistemu u kome su i naša, u kome većina podbacuje i ne radi u skladu sa svojim intelektualnim kapacitetima, isplivaju i daju nadu da će budućnost biti svetlija i da će ti mladi ljudi imati snage za inovacije, napredak i rešavanje problema. Kako to njima uspeva?
Nedavno sam čula od jedne koleginice da je čula ili pročitala priču jednog profesoora matematike koji je je izložio tezu koja po meni podosta „pije vodu“ i daje objašnjenje za loš uspeh većine dece vezan za učenje matematike, a ja mislim da se može primeniti i na sve druge predmete. Parafraziraću ono što mi je prenešeno: Naša deca jesu sposobna da uče, ali za to nemaju vremena, ni energije, jer osim na kompjuterskim igricama gube snagu i na „psihološkim igricama“ koje igraju sa svojim roditeljima i nastavnicima.
Prateći sve društvene prilike koje se događaju u školi, radeći sa decom osnovnoškolskog i srednješkolskog uzrasta i roditeljima – došla sam do zaključka da u ovo vreme tranzicije koje nikako da prođe, gde spoljašnje okolnosti nikako nisu stabilne, a roditelji se trude svim silama da njihova deca to ne osete, i uz to u eri liberalnog vaspitavanja gde se konstantno priča o „pravima“ deteta a nikada o obavezama – deca odrasle „vrte oko malog prsta“ u igrama, a na svoju štetu. Naziv „igre“ tako obećava, no ove igre nisu nimalo zabavne. Kada se često igraju, a većina ih igra svakodnevno, nakon završetka, ostavljaju igrače sa osećajima praznime i gorčine. Naša deca, a i mi sa njima četo učestvujemo u nečemu što se u transakcionoj analizi zove dramski drougao, ili baš stručno rečeno Karpmanov dramski trougao.
Elem, Stiven Karpman učenik Erika Berna, je ’60-ih godina XX veka, koristeći bajku „Crvenkapa“ oslanjajući se na transakcionu analizu (model formalno strukturalne analize sklopa ličnosti) osmislio socijalni mode ljudske interakcije koji MAPIRA vrste desturktivnih interakcija koje se mogu dogoditi među ljudima u konfliktu. Kao osoba koja je veliku pažnju posvećivala pozorištu, nazvao ga je Dramski trougao.
Kao što možete videti na slici Dramski torugao ima tri karakteristična tipa ličnosti:
Žrtva – je osoba koja traži od drugih da urade nešto umesto njih. Ona sebe i svoj potencijal često omalovažava i potcenjuje svoj kapacitet da misli i deluje samostalno. Žrtrva može sebe videti kao slabića i često se oseća bespomoćno. Bez obzira što Žrtva omalovažava sopstvenu snagu, ona ima snage da inicira zamenu uloga tokom drame i da postane često Progonilac, ređe Spasilac.
Spasilac – je osoba koja ima dnevnik obaveza koje treba da uradi za druge. Ima skriveno, često podsvesno uverenje da su drugi nesposobni da sami urade, što ga stavlja u nadređenu poziciju. Većina spasilaca su dobronamerni, no često pomažu ljudima i ne pitajući ih i radeći i više nego što je njegov deo. I obavezno dolazi do situacije da rade stvari koje ne žele.
Progonilac – zanemaruje kapacitete drugih da misle i da postupaju po sebi. Ima skriveni plan kažnjavanja i omalovažavanja ljudi. U nadrđenom je položaju.
Igra počinje kada dvoje ljudi prepoznaju da su u suprotnim ulogama.
Školski dramski trougao
Ako za početak postavimo učenika u ulogu žrtve, možemo razmotriti kako se on ponaša. Sve će vam biti jasnije kroz primer koji sledi:
Žali se učenik na matematiku (čitaj bilo koji drugi predmet koji ne voli da uči), žali se na nastavnika (koji ga obavezno „mrzi“), žali se na brzinu kojom predaje, na nejasnoće koje ima na času, na rokove koje ima za odgovaranje ili kontrolne, na težinu zadataka koji nisu „normalni“ za njegov uzrast, preklapanje termina kontrolnih vežbi.
On je jadan i mi bismo trebali da ga žalimo. Niko ne vodi računa o njegovim potrebama, svi žele da ga iscrpe i upropaste. Skrivani motiv deteta ovde je da natera odrasle da rade umesto njega i preuzmu njegovu odgovornost.
Nastavnik, u odnosu sa učenikom Žrtvom predstavlja Progonioca. On je taj (iz ugla Žrtve) koji po svaku cenu želi da porazi žrtvu. Progoni ga svojim zahtevima – da uradi domaći, bude pažljiv na času, dolazi na vreme, ne priče i ne igra igrice na času, da ponese potreban pribor za pisanje i lenjire kada je potrebno, proziva ga, ocenjuje, poziva roditelje na razgovor….sve što je inače deo redovne aktivnosti svakog nastavnika, a Žrtva tumači kao proganjanje.
Učenik vidi zloću nastavnika, jer progonilac ima skriveni plan kažnjavanja i omalovažavanja ljudi i ima misli poput: „Nastavnik me mrzi, uzeo me je na zub, ja sam mu antipatičan….“ i svu odgovornost prebacuje na nastavnika, jer on baš kuje planove za njega.
Roditelj se ovde nalazi u ulozi Spasioca, ponekad, mada ima i slučajeva kada se pridružuje nastavniku u „proganjanju“ i onda niko ne vodi računa o osećanjima jadnog deteta.
Žrtva se oseća odbačenom od svih, povlači se u svoj svet, često „navuče“ slušalice, odvrne muziku, odlazi u svet virtuelnih igara i brani se mehanizmom nerazmišljanja. Međutim, ako roditelj pokaže da „voli dete“, on će ući u ulogu Spasioca i obezbediti mu „privatnog“ nastavnika, na taj način podržavajući njegovu viziju Progonitelja nastavnika. Privatni nastavnik će srediti stvar i postati spasilački nastavnik.
Imamo mnoge spasilačke majke koje svoje odrasle sinove i kćeri zovu telefonom da provere da li su se probudili i doručkovali. Roditelji – spasioci učenika osnovnih i srednjih škola rade domaće zadatke umesto dece, zovu telefonom ili pišu u viber grupe da provere šta imaju za domaći, koju smenu idu… Kao da deca nisu dovoljno sposobna da to urade sama i potreban im je “veliki roditelj“ da te probleme reši.
Roditelji prirodno žele da zaštite svoju decu, to je njihov evolutivni nagon. Mnogi roditelji su svesni činjenice da često rade za svoje potomke i ono što bi njihova deca mogla sigurno samostalno obaviti da se malo više potrude ili da su disciplinovanija. Često mnogi veruju da time pomažu deci a ustvari čine ih dodatno zavisnim i ne sigurnim u sebe, svoje sposobnosti i potencijale. Jedno vreme roditelj u ulozi Spasioca uživa, ali UVEK završi radeći posao koji ne voli i četo zna iz uloge spasioca da pređe u ulogu Žrtve. Kada njegovo dete žrtva počne da prebacuje odgovornost za svoja nepostignuća na njega. Tako kreće sa izjavama u najranijim razredima: „Danas nisam imao/la čitanku na času, zasto je nisi spakovala?“ do čuvenih izjava : „Mama dobila si 3 iz lektire!“ i kasnije srednjoškolskih „Nisma upisao/la školu koju sam želela jer ti nemaš nikakvo poznanstvo i veze.“
Kako izaći iz Dramskog trougla?
Kada se prepoznate u jednoj od uloga, u bilo kom odnosu koji imate u svom životu – partnerskom, porodičnom, poslovnom, prijateljskom – osvestite i napustite ulogu. Vrlo jednostavno. Jer rezultat te uloge vam je već poznat, nije prvi put da je igrate. Kako bi ste je se oslobodili morate posti autentični a ne da idete po istom šablonu.
Igranje uloga ni za koga nije dobro, posebno nije korisno mladima koji se tek izgrađuju.
U ovom periodu razvoja roditelj je poželjno da bude sigurna luka detetu, njegov oslonac, osoba od poverenja tako što će ga pre svega razumeti, ali ne i preuzimati obaveze deteta na svoje breme. Ukoliko roditelj nije siguran kako dalje sa detetom, kako mu pomoći, umesto da misli proći će, odrašće, više je nego korisno da se obrati za pomoć. Kada dobijemo decu ne dobijamo uputstvo za upotrebu za ceo život, zar ne?
U odnosima koji nisu roditeljski ovaj model ponašanja je više nego toksičan. Menjajte svoje ponašanje ali pre toga je potrebno osvešćivanje i promena misli da bi promena ponašanja bila dugoročna.
Kroz Mind Up program edukacije ljudi svih generacija se upoznaju sa sobom po prvi put, istinski upoznaju sami sebe i tada kreće put promene.
Pridružite nam se da rastemo zajedno !
dr Katarin Stojanović
NLP Master IANLP
Autor programa Mind Up
