„Zar niko ne može pobjeći od svoje prošlosti? Zar se ljudi moraju okretati u krug, nesposobni kako bi izmenili sudbinu koja unaprijed određena? I koliko je krvno i psihološko nasleđe sreća ili nesreća, napredak ili zaustavljanje.“
Mehmed Meša Selimović
Ljudi znaju živeti u prošlosti, i to poprilično često. Iznova i iznova analiziraju šta se dogodilo, kako je došlo do toga, šta su sve oni mogli učiniti da ishod bude pozitivniji. Iz dana u dan psihološki kinje i zlostavljaju nesvesno sebe zbog nečega što se već dogodilo. Zbog nečega što je bilo i što se ne može promeniti. Razmišljajući o tome naišla sam na divan post koji vam prenosim u potpunosti:
„Mi nismo hrpa loših odluka iz prošlosti, broj partnera sa kojima smo spavali, pogrešni izbori koje smo donosili kada nismo umjeli bolje ili nismo imali snage za ispravnije. Naša traumatična djetinjstva ne moraju zauvijek da nas progone, možemo da zacijelimo rane koje krvare, i u redu je da nastavimo dalje, koliko god da je teško i strašno to što se desilo. Ne definiše nas sada ono što smo bili, imamo pravo da se promijenimo, da oprostimo sebi za sve gluposti koje smo namjerno i nenamjerno radili, za sve momente slabosti i ranjivosti u kojima smo srljali, za sve velike i male brljotine koje nam sada ne daju da spavamo uveče. Mi nismo ono što nam se desilo, žrtve tuđeg zvijerstva ili nemara, ispred nas može da bude milion dobrih dana, zaslužujemo da ih proživimo slobodni od priče iz prošlosti koju uvijek nosimo sa sobom.
Tako je ljudski sve to što smo radili i što nam se dešavalo. Ljubav prema sebi je i kada konačno naučimo nešto iz prošlosti, damo sebi vremena da zatvorimo rane i odlučimo da više nećemo biti taoci onoga što je bilo.“
Smart Change
Mreža za lični razvoj
„Ljudi nisu svoje ponašanje“, je prva misao koju, kako bi krenuli putem promene je potrebno usvojiti. Ljudi uglavnom čine u datim momentima najbolje što mogu s obzirom na saznanja i veštine koje trenutno poseduju. Pa čak i da ne daju svoj maksimum tada, pa čak i da namerno su svesno odradili nešto što je dovelo do lošeg ishoda. To je to, možemo li promeniti nešto? Ne. Možemo nastaviti analizirati i vrteti se u krug, iznova i iznova prezivljavajući emocije koje iz toga proizilaze – ili početi živeti u sadašnjosti a iz prošlosti učiti za budućnost.
Svesna sam da ovako lako zvuči sve, svesna sam i da nije lako ni malo.
Prvi korak na putu zvanom promena, jeste prepoznavanje nas samih, našeg ponašanja i ishoda koje ono čini našem duhu i telu. Onog trenutka kada postanemo svesni šta činimo i šta nam drugi čine, kada osvestimo svoje obrasce ponašanja – tada preuzimamo odgovornost.
Šta ćemo učiniti sa spoznajom do koje smo došli, na nama je. Da li ćemo nastaviti da se ljuskamo u dosadašnjem svetu, koji nam ne prija, ali je siguran jer je poznat – ili ćemo doneti odluku da hoćemo nešto novo. Na nama je.
„Edukacija je najmnoćnije oružje kojim možemo menjati sebe i svet“, rekao je Gandi i to je zaista velika istina. Kroz učenje i nove spoznaje o sebi samima i svetu koje nas okružuje, šire nam se vidici, percepcija, doživljaj spoljašnjeg sveta nam se menja, menjamo se sami a samim tim i naše okruženje.
Kroz edukaciju se ne nameću tuđa mišljenja i stavovi. Ne, vi dobijate informacije kako funkcioniše ljudski um, kao funkcioniše svet oko vas. U mnogim saznanjima prepoznaćete sebe, vama drage ljude, vaše okruženje i doćićete do spoznaje zašto je tako kako je. Kroz edukaciju vi se upoznajete i sa alatima koji vam mogu pomoći na putu preobraženja iz gusenice zarobljene u ljušturi do slobodnog leptira koji uživa u svim čarima života.
Na vama je. Džoker pitanje je samo, kako bi rekla moja mentorka Tamara, da li imaš petlje da se raspetljaš?
dr Katarina Stojanović
Master IANLP
Autor programa Mind Up
