Moj svakodnevni život osnovca
„Hajde Kale sine ustani, vreme je za školu.“ – čuje se melodični glas moje mame.
„Danas ne idem u školu mama, spava mi se.“ – odgovaram.
„Hajde Kaća, ustani i počni da se oblačiš, zakasnićeš.“ – mama ne odustaje.
„Ne, rekla sam ti da danas ne idem u školu i tačka!“ – kažem i prekrivam se jorganom po glavi.
U krevetu je lepo, toplo i udobno. Ne želim da ustanem i po ovoj zimi idem u školu. Tako je lepše ostati ovde. Ne želim da idem u školu. Tamo se uči i stalno nešto zahtevaju od mene. Ne želim da se smrzavam na putu do škole. Ne želim da radim domaći. Ne želim da se oblačim, nameštam krevet. Mrzim to.
„Hajde Kaća pobedi to zlo u sebi.“-govori mama i dalje umilnim glasom.
Ustajem lenjo, mrsko mi je sve i krećem da se oblačim…..
I dan se nastavlja sa :“Hajde uči, završi domaći, koliko sam ti puta rekla, ne budi lenja, to je za tvoje dobro….“
Danas, tridest godina kasnije kada se prisetim tih situacija, kada se setim misli i emocija koje su bile u meni, verovanje i prihvatanje da sam lenština, u mnogome su odredile moje dalje odrastanje i prolazak kroz formalno obrazovanje i jedan deo kasnijeg života.
Moje verovanje da sam lenja, da je to moja karakterna osobina, da sam tako rođena, dugo me je vodio putem gde sam često krivila sudbinu za neuspehe, znala zavideti onima koji su uspešniji i kojima su „zvezde naklojene“ i bila u stalnom strahu da u opšte nešto pokušam jer sam verovala da je unapred osuđeno na neuspeh.
Buđenje….
Tek u tridesetim godinama sam se odvažila da pođem putem promene. Kao roditelj sam bila u stalnom pokušaju da budem primer svojoj deci. Kako biti primer, ako sama nisam zadovoljna onim što predstavlja moj život i moju ulogu i njemu.
Rečenica koja je na mene ostavila trajni trag i pokrenula me glasi: „Dobar roditelj je onaj koji je dobro.“
Put kojim sam tada krenula, put promene je za mene bio vrlo izazovan jer je predstavljao urušavanje i promenu velikog broja uverenja koje sam nosila sa sobom. Jedno od ključnih je bilo da sam ja lenja osoba.
Moj motiv da pišem na ovu temu je upravo taj, da se vi kao čitaoci upoznate i prepoznate u mojim rečima. Ako ste roditelji da postanete svesni toga šta davanje ovakve etikete detetu nosi u njegovoj budićnosti.
Manjak volje, okruženje koje se opredeljuje za lakše izbore, napori bez nagrade koji donose razočarenje, STRAH od neuspeha i razočarenja, nedostatak inicijative, stalno odlaganje i odugovlačenje i odbijanje razmišljanja o posledicama takvih odluka – po definiciji se nazivju LENJOST.
Ova osobina je svojstvena svima. Svi smo lenji s vremena na vreme. Svi se rađamo lenji, a vaspitanje, odnosno roditeljski uticaj usađuje nam radne navike i želju da ne stagniramo.
Uzrok lenjosti je i sama činjenica da ne želimo da odrastemo, jer se plašimo obaveza i odgovornosti koje donosi zrela dob.
Roditeljstvo je uvek veliki izazov
Velika većina roditelja stimuliše odgovornost kod svoje dece, zabranjuju neke stvari, otvoreno kritikuju sve što smatraju neadekvatnim po njihovom sistemu vrednosti, većina ne hvali dovoljno za uloženi napor i postignute rezultate jer to nekako uvek stavljamo u kofer podrazumevanog – i onda dete oseti potrebu da pronađe lakši put i da ide linijom lakših izbora.
Najčešća reakcija roditelja na takve detetove odluke je da dodatno kažnjavaju i zabranjuju, vrše dodatni pritisak, a dete bira sve lakši i lakši put i često uspeva da svojim upornim i istrajnim jadikovanjem i molbama izdejstvuje da roditelj popusti u izrečenoj kazni i pre vremena vrati npr. oduzeti mobilni telefon, dozvolu igranja video igrica, boravka na kompjuteru…i sve to često i pre samog učenja a ne po obavljenom zadatku.
Naš mozak troši 20% do 25% energije koju proizvedemo. Čovek se oduvek trudio da sve svoje moždane aktivnost smanji, da to pređe u naviku, na režim auto-pilota i da radimo stvari koje iziskuju najmanju moguću potrošnju energije. Ako je to što minimalno radimo još i povezano sa zadovoljstvom, onda se iz mozga za nagradu luči dopamin – jedan od hormona sreće. Vremenom onda naučimo da uživamo u malim, nevažnim stvarima i gubimo svrhu u životu, a svrha je osnov naše unutrašnje motivacije. To je osnovni koncept po kome i deca i odrasli ljudi postaju zavisnici od video/kompijuterskih igrica.
Velika je zabluda roditelja dece predškolskog uzrasta da će se polaskom u školu dete osvestiti, sazreliti i promeniti svoje obrasce ponašanja zbog pritiska škole i obaveza koje sada „moraju“ da se obave.
Istrajnost i postavljanje granica
Mi sami često nismo dosledni u odlukama koje donesemo. Nekako čim naiđemo na poteškoće smo skloni odustajanju i prebacivanju na neki drugi projekat. Kada ne postavljamo sebi granice, ne postavljamo ni svojoj deci. A deci su neophodne granice i doslednost u donešenim odlukama. Ne postavljanje granica i ne doslednost od strane roditelja ostavlja za poslediicu ne uspostavljanje radnih navika kod dece.
Česta obrazloženja su kod roditelja dece predškolskog uzrasta: „On/ona je još mali/a“, „Ne želim da mu/joj oduzimam detinjstvo“, „Sva deca igraju igrice ne vidim šta je tu loše, kada krene škola i prave obaveze to će se promeniti“…..
Roditelji dece školskog uzrasta često ne obraćaju puno pažnje u periodu boravka dece kod učiteljice i prve sipmtome nedoslednosti, nedostatka disciplline i odgovornosti. A kada ta deca krenu u starije razrede problem je već toliko narastao da se često obraćaju za pomoć privatnim nastavnicima očekujući na taj način rešavanje problema i okrivljuju školski sistem. A deca su i dalje ne zainteresovana i ne motivisana – još sad imaju i privatnog profesora na grbači i roditelja koji konstantno nabacuje koliko sve to košta i koliko se on žrtvuje za njegovo dobro.
Ova pojava je oduvek bila prisutna, a od pojave korone i on line nastave je doživela svoj vrhunac jer pored elemenata ne uspostavljene discipline, radnih navijka i granica, kod dece je došlo i do pojave poremećaja socijalizacije usled izolovanosti od svoje generacije.
Posledice lenjosti
Narodna poslovica „Od lenjosti nema gore bolesti“ je narodna umotvorina, jer narod je oduvek znao da lenjost može dovesti do fizičkih oboljenja poput dijabetisa usled neaktivnosti i gojaznosti, ali i do psihičkih bolesti, jer lenji ljudi gube kontakt sa ljudima, javljaju im se osećaji krivice usled neostvarenosti, a sve to vodi ka depresiji.
Rutina, obaveze i zadovoljstvo
Smatra se da je organizacija vremena ta koja predstavlja presudni balans između obaveza i zadovoljstva.
Neophodno je uključiti svakodnevnu rutinu u nekim dnevnim aktivnostima – doručak, ručak, večera i spavanje / odlazak u školu, posao i termin za završavanje dodatnih poslovnih ili školskih obaveza – jer ona daje čoveku neku vrstu sigurnosti i stabilnosti u vremenu neizvesnosti i nepredvidivosti.
Konačno rešenje
Jedino trajno rešenje promene stanja koje izaziva lenjost jeste promena načina razmišljanja. Ovo rešenje je jednako i za nas odrasle i za decu. Da bi se promenilo razmišljanje mora postojati motiv.
Svrha i motivacija su unutrašnji motivatori koja nas teraju da idemo napred.
Ako ne vidimo svrhu mi ćemo ostati tu gde jesmo bez obzira koliko je neprijatno. To stanje u kome smo je poznato i predstavlja našu zonu konfora.
Ključna tri pitanja koje bude motivaciju i želju za akcijom i planiranjem koraka koji se preduzimaju su:
- Gde hoću da budem?
- Zašto već nisam tamo?
- Kako da prevaziđem tu prepreku?
Motivišući sebe i svoju decu da razmišljaju o ovim pitanjima, analizirajući svoje želje, potrebe i ciljeve je kao da se pojavljuje svetlo na kraju tunela koje će obasjati naš svakodnevni život i dati mu jedan novi smisao koji podrazumeva volju i motivaciju za kretanjem ka napred. Pri tom važna stvar je da nije bitno kojom brzinom se napreduje, do god se ne zaustavljamo.
Kao edukator programa BrainOBrain radeći sa decom uzrasta 4-12 godina sam se susrela kroz sve ove godine mnogo puta sa izazovima problematike o kojoj sam ovde pričala. To mi je probudilo želju da osmislim i bavim se i sa mladima 12+ uzrasta kroz MindUp program. U saradnji sa roditeljima smo uspostavljali međusobna očekivanja, postavljali ciljeve i zajedno moćno koračali putem koji je njihovu decu, ali i njih same vodio ka putu koji se zove disciplina. Disciplina je most između želja i ostvarenih ciljeva. Disciplina je trajni lek za sve one pogubne karakterne crte ljudi koje nas tokom života ograničavaju. Pružanje motivacije i željenih rezultata koje postavimo zajedno na vidikovoj liniji su zvezde vodilje koje osvetljavaju put i kada nam se malo smrači i kada posustanemo na njemu.
Sami znamo često biti brži, ali zajdno stižemo dalje !
dr Katarina Stojanović
Master NLP IANLP
Autor program MindUp
