Saveti psihologa
Za dugo, toplo leto
Stigao je raspust. Deca se raduju, ali za dobar broj roditelja raspust je apsolutna noćna mora – čak i ako je dete (dovoljno) samostalno a, po pravilu, oba roditelja rade, roje se roditeljske brige: umesto u školi, deca su kod kuće. Kako da popune beskrajne letnje dane? Hajde, jedan deo odmora provešće negde na putu, ali šta sa ostalim danima raspusta? Nemamo kontrolu sa tim šta dete radi ceo dan? Igra igrice, „sedi“ na telefonu? Brinemo se da nije usamljeno? da li mu je dosadno? S kim je napolju?
I na kraju, kako ga usmeriti da konstruktivnije provede svoje slobodno vreme?
Kako da se zajedno bolje provedete tokom leta?
Dugo toplo leto može biti i vreme da bolje „kliknete“ sa svoijim detetom. I onda sve može biti lakše: možda ćete manje brinuti šta radi, da li mu je dosadno, da li je možda usamljeno?
Eh, kako?
Da biste to uspeli, za početak je potrebno da zastanete i oslušnete sebe. Svoje potrebe, svoje želje. Samo osoba koja je u sladu sa sobom i svojim potebama je u stanju da dobro odgovori na potrebe drugog.
Verujte svojim potrebama – one su dobri putokazi. A onda, verujte svom detetu. Tu je ključ.
Najvažnija stvar je razgovor sa svojm detetom. Nije loše da se neki, za vas i vašu porodicu važniji razgovori, obave na nekom „neutralnom“ terenu, negde gde je atmosfera malo opuštenija, uz sok ili sladoled: recimo u parku uz šetnju. Ili na nekom drugom mestu gde volite da budete zajedno. Važno je da se ima osećanje zajedeništva i mogućnosti otvorenog razgovora. A razgovor i dogovor se može postići samo na osnovu obostranog poverenja. Verujete u reči svoje dece. Verujte u njegove izbore. Samo zajedno možete doći do toga šta ono zaista voli.
Za to je potrebno preći nekoliko koraka:
- Samospoznaja: Šta ja volim? Za celu priču je jako važno da se složomo oko pretpostavke da deca „uče po modelu“. Takođe, ona mnogo više „čitaju“ neverbalne znake, slušaju, vide, osećaju, nego što razumeju i prate izgovorenu reč. Jako se zbune kada naši gestovi (ton kojim izgovaramo pojedine reči, pokreti, fina mimika) ne prate reči koje izgovaramo. Bez obzira na našu najbolju nameru, pravimo im konfuziju ukoliko jedno govorimo a ponašamo se drugačije. Ja verujem da je naše ponašanje u našem najboljem interesu i da mi, obični ljudi verujemo da je ono što pričamo i radimo ispravno i dobro, inače ne bismo to radili: na tom tragu, jako je bitno da verujemo sebi, jer onda baš tu veru prenosimo i na svoju decu. Ne možemo ih privoleti da više čitaju ako i sami ne čitamo. Ne mogu da budu entuzijasti za sport ako se ni jedan od roditelja ne interesuje za sport. Moramo im stvoriti podsticajno okruženje iz kojeg će dete samo učitati šta je dobro, zabavno, korisno. Gledajući nas i gledajući stvari oko nas. Čemu se mi, odrasli, radujemo? Šta radimo i šta volimo da radimo? Samo tome možemo punoga srca učiti svoje dete.
- Drugi korak je otkrivalica: Šta moje dete zaista voli? Ne „Šta bih ja volela da ono voli“, već šta je zaista, autentično njeno ili njegovo? Metod koji radi: aktivno slušanje. Slušajte svoje dete, gledajte ga u oči dok priča, ne prekidajte ga dok govori, poštujte izgovorene reči. Obratite pažnju sa sadržaj. Ohrabrujte ga da govori, pokažite i rečima i gestovima da ga slušate i da poštujete to što govori. Ne procenjujte. Dajte sebi vremena da slušate. Kada dete završi i kaže šta je htelo, jasno, direktno, jezikom koje vaše dete razume, kažite šta zaista mislite ili osećate.
- Zajedničko pravljenje plana u koji veruju obe strane: i roditelj i dete (osvrnite se na dete u sebi: da li intimno osećamo da će plan da „radi“ ?). Plan pravite postepeno, u koracima. Ne mora se biti simetričan u odnosu na iznešene želje: naše je da čujemo, ali i da ono što smo čuli nadgradimo i napravimo korak više.
Recimo, kroz razgovor ste došli ste do toga da je važno da dete nešto pročita tokom leta, ali onda kaže da ne voli da čita ? Možda voli neke druge oblike pisane reči? Stripove? Filmove? To je dobar početak. Može se krenuti od toga: zajedničko gledanje filma, zajedničko traženje podataka o filmu, glumcima, okolnostima u kojima se odvija radnja, ili pak trivijama vezanim za film? Možda ima neka knjiga koja govori o sličnim događajima? Možda je ćitanje na glas dobra strategija? Da dete čita vama, ili vi detetu ? Mnogo je mogućnosti, a odgovori su tu, negde, blizu, samo ih treba pronaći. I taj put može biti igra.
Raspitajete se o programima koji postoje oko vas. Možda ima nekih dobrih, zanimljivih radionica, kampova, kurseva. Pričajte o tome sa decom. Možete sa njima napraviti plan za nedelju dana, ali i za svaki dan. To može biti zabavna aktivnost uz zajedniku igru, zabavu, svakodnevno zajedničko kuvanje večere. Pitajte, slušajte, jer znate da je dobra komunikacija sa decom ključ uspeha. A taj ključ držite vi, roditelji.
Roditeljstvo je posao koji zahteva obuku i veštine.
Kroz MindUp radionice podrške roditeljstvu možete se upoznati sa drugačijim pristupima vašoj deci.
Prijavite se i prisustvujte radionicama za roditelje kako biste manje efikasne metode vaspitanja i komunikacije sa svojom decom zamenili onim korisnim i usavršili svoje roditeljske veštine stvorivši toplu i voljenu porodicu.
Danica Ćirić, diplomirani psiholog
