„Ljubav je samo riječ i ništa više,
Ljubav se uvek isto čita i piše,
Ruka u ruci je već nešto drugo
I šapat nježnih reči uz kapi kiše….“
Peva Čola to godinama, ja slušam i svaki put pogodi u srce. Suza na krajičku oka se pojavi, nekada i kapne. Kada pogledam u nazad i prisetim se nekih ranijih vremena, sećam se da me je ta pesma pogađala jer sam uvek imala osećaj da nisam pronašla takvu ljubav nikada. Nikada nekog ko će tako nesebično voleti, neko ko će uvek biti tu, razumeti i podržavati. I tako su godine prolazile sa tom rupom u srcu.
Osećaj praznine koji se pojavljivao povremeno, osećaj potpune ne ispunjenost i smisla postojanja je u jednom trenutku kod mene probudio želju da se pokrenem i preduzmem nešto na tom polju. Počela sam da guglam i ispred mene se pojavila NLP edukacija. Nemam pojma šta je to, nekakvo neuro lingvističko programiranje. Prva asocijacija me je vezala za svet kompjutera, jer programiranje je to. Čitam dalje i dolazim do informacije da mi možemo sami sebe kroz edukaciju, stručno savetovanje da reprogramiramo. Da reprogramiramo svoje misli, osećanja, razmišljanja…ma hajde molim vas nemojte se šaliti na tu temu. Mora da je još jedna u nizu prevara i obećanja da će život biti bolji i lakši a potom jo jo efekat je tu. Čitam komentare ljudi od super pohvale do izjava da je to jedna velika laž, manipulacija. Priča o tome koliko je važno istinski voleti i prihvatiti sebe, priča o tome da većina nas želi da promeni ponašanje a da ne vidi da je prvo potrebno promeniti misli i emocije koje iz njih proizilaze a koje dovode do određenog željenog ili ne željenog ponašanja, da je sve do nas i naše percepcije….– su mi se činile nekako veštačke, kao prodaja magle. No pokrenule su me na razmišljanje….
Teško je istinski voleti i prihvatiti se. Teško je prihvatiti svoje nesavršenosti, teško je prihvatiti sve svoje promašaje, teško je voleti sebe tako nesavršenu.
Jedna rečenica je u meni pokrenula promenu u tom pravcu. Moj najveći zadatak, vrednost je roditeljstvo. Zbog njega sam bila spremna na sve promene koje sam i činila – mesto stanovanja, izbor profesije, veće tolerancije prema okruženju, smanjivanje, ustvari ukidanje vremena posvećenog sebi i braku, stalna usmerenost na zadovoljenje potreba dece, manjak sna….i sve sa stavom i uverenjem da sam time dobar roditelj. Strahovala sam u sebi od promena čestih raspoloženje, od erupcije besa koji me u nekim momentima savlada, tajnog nezadovoljstva sobom koje sam utoljavala u jelu do detaljnom čišćenja i ribanja životnog prostora.
A onda je došla ta rečenica. Možda je se i ranije provlačila, no tada sam je prvi put ČULA. „Dobar roditelj je onaj koji je dobro.“ – Hmmmm….. – “Dobar roditelj je onaj koji je dobro“. Da li sam ja dobro? – postavih sebi to pitanje po prvi put. „Ne“ – bio je odgovor –„ Ne uopšte nisi dobro! Da, ti se smeješ, da, sebi si zadala cilj da si srećna, da, svi veruju da si ti super pozitivna i raspoložena, da…..ali nisam dobro!“
To je bio momenat odluke da se menjam, da budem dobro – jer ako sam ja dobro, dobro je i onima za koje verujem da živim. Počeo je moj lični rast tom spoznajom.
Dan kada sam počela svoju NLP edukaciju je dan, koji sa sadašnjeg gledišta smatram svojim ponovnim rođenjem.
Vreme promene koje je iza mene, sadašnjost kojoj se toliko radujem – dovelo me je to velikog otkrića. Na izgled očiglednog, no moja percepcija ga nije tako dozivljavala. Prvi put sam došla do spoznaje da bi život bio lep, da bi život imao smisla i bio ispunjen – prvi korak je zavoleti i prihvatiti sebe u potpunosti. Deluje možda apsurdno, ali je tako.
Ljubav to sam ja, ruka koja mi se pruža je moja, šapat podrške koji ojačava i vodi dalje je moj glas, glas razuma, osećajnosti, vere, nade i bezgraničnog strpljenja.
Ta istinska spoznaja da je sve u nama, a ne samo puko teorijsko znanje – u meni je probudilo jednu totalno drugačiju energiju. Drugi pogled na svet i ljude koji me okružuju, dao mi je tako neverovatnu snagu i razvio ono najvažnije – ljubav prema sebi.
Svi se cenkamo, svakodnevno. Cenkamo se šta nam je korisnije, koji odnosi su plodonosniji, koje obaveze stavljamo ispred zadovoljstva….ja se i dalje cenkam. Kalkulišem podosta u donošenju odluka. Znam da postavim često na svoj prioritet obaveze koje su mi opterećujuće gledajući da će dugoročno doneti benefit. Naučila sam i prihvatila da korisnost je mera za istinu, pa sada kada se cenkam, to svesno radim i uviđam korisnost koja će iz toga prizaći.
Sled stvari koje su se dešavale dalje je nekako išao spontano – jer šta zračiš to i privlačiš.
Dani su bili vedri iako je napolju bila oluja, suprug je postao podržavajući, deca „normalnija“, posao nikad bolji. Moje okruženje se promenilo jer se moja percepcija i odnos prema njemu i sebi promenio.
Ulazila sam povremeno sa sobom u sukob sa mislima tipa: „Hej ti, imaš ono što mnogi maštaju da imaju!“ – pre svega misleći na zdravlje, porodicu, dobar posao, finansije – „A ti tražiš hleba preko pogače!“
Tih misli sam se vremenom oslobodila, jer sam promenila svoje vrednosti i uverenja koja su išla sa njima.
Sada sam zadovoljna sobom i znam da imam još toliko da učim, primenjujem i menjam sebe – i sa ushićenjem živim svaki dan i svaku promenu. Promene su bukvalno svakodnevne. Svaki dan otkrijem nešto novo, kao dete koje uči da priča pa svaki dan progovori neku novu reč.
Put do ljubavi prema sebi, put do prihvatanja sebe, je put promene. Put promene biraju ljudi koji je žele i osećaju potrebu za njom. Ljudi koji ih vode na tom putu su ona prva „ruka u ruci“ o kojoj priča Čola. Oni se sa njima nalaze na pola puta, dok ih ne ojačaju da budu sposobni da vode sami sebe. To je ono na čemu želim da radim.
To je moja sreća, to je moj smisao, moja duhovnost.
dr Katarina Stojanović
NLP trener i coach IANLP
Autor programa Mind Up
