Oduvek sam volela decu i odmalena mi je bila želja da, kad porastem postanem učiteljica. To sam ostvarila pre nekoliko godina u neformalnom obrazovanju kroz rad u Brainobrain programu, čiji je jedan od ciljeva, upravo priprema predškolaca za polazak u prvi razred.
Kao roditelju, sada već dvanaestogodišnje devojčice, polazak u prvi razred za mene je predstavljao normalan sledeći korak u njenom i mom životu. Dakle, ništa strašno jer je ona oduvek bila komunikativna, radoznala, neustrašiva i samostalna. Bilo je tu dosta drugara iz vrtića i kraja u kome živimo, poznato okruženje, baka i deka koji su tu da je pripaze dok mi dođemo sa posla i dinamična i neobična učiteljica koja je umela da ih motiviše na rad i učenje kroz igru. Za mene savršen scenario i sve u najboljem redu.
Kroz razgovor sa roditeljima drugara, kao i kroz rad sa decom i roditeljima na Brainobrainu, shvatam da je ovako savršen scenario ne tako čest. Svako dete, kao i roditelji drugačije doživljavaju ovakve prekretnice u životu i rastu i razvoju.
Evo nekoliko predloga kako da ovu prekretnicu učinite manje stresnom a mogu se primeniti bez obzira na karakter i temperament deteta.
- Upoznajte dete sa školom, školskim dvorištem, osobljem, različitim putevima od kuće do škole.
Ja sam sa mojom ćerkom, leto pre njenog polaska u prvi razred, često išla do škole. Kad god bi smo išle u grad, gledala sam da nas put uvek vodi pored škole. Merile smo vreme koliko nam je potrebno od kuće do škole i istovremeno učila je da gleda na sat. Učila sam je nazive ulica kojim prolazi do škole i pokazala sam joj različite puteve kako bi mogla uvek da se sanđe. Od druge polovine avgusta već kreću sednice i pripreme za novu školsku godinu, pa sam to iskoristila da zamolim naše „tetkice“ da nas puste da uđemo u hol škole i da čak zavirimo i u neku učionicu. Deci puno znači da zaista vide kako to sve izgleda, da osete prostor, upoznaju ljude i prihvate i zavole novo okruženje u kom će se obrazovati narednih osam godina. Reći ću vam još da je posle mesec dana rekla da želi da ide i da se vraća sama i dozvolila sam joj. Kraj u kome živimo i škola su mirni i bezbedni u smislu gustine saobraćaja i udaljenosti te sam to iskoristila i dala joj samopouzdanje i poverenje da bude odgovorna.
Važno je da dete uvek oseća vašu ljubav i podršku i da ocene i rezultati u školi neće uticati na to što osećate prema njemu. Strpljenje u formiranju radnih navika i pomoć u izradi domaćih zadataka u smislu podsticanja da dete samostalno radi ali da ste dostupni za pomoć ukoliko mu zatreba. Dajte im samopouzdanje da mogu sami sve da reše, ali da nije strašno da zatraže pomoć. Pohvalite uvek njihov trud i zalaganje, pa neka je i sveska neuredna. Saslušajte uvek kada vam pričaju doživljaje iz škole. Vrlo verovatno će im biti važnije da vam kažu šta se desilo za vreme odmora, nego koje slovo su tog dana naučili. Izuzetno je važno da razviju socijalne veštine i komunikaciju kako sa drugarima, tako i sa učiteljem/učiteljicom.
Veoma važna i po meni ključna stvar u ovom periodu jeste saradnja sa učiteljem/učiteljicom. Još u vrtiću sam shvatila da vaspitačice imaju veoma veliki uticaj i autoritet kod dece, a to se prenelo i na učiteljicu u prvom razredu. Naime, ako je učiteljica nešto rekla, to mora tako da bude, ne postoji druga opcija ili prostor da ja iskažem drugačije mišljenje. Moja komunikacija sa učiteljicom od početka je bila otvorena i prijateljska u cilju pravilnog razvoja mog deteta. Poštovala sam njeno iskustvo i entuzijazam koji je imala podjednako od prvog do četvrtog razreda. Bez obzira na stanje u našem prosvetnom sistemu, verujem da većina učitelja i učiteljica svoj posao radi sa puno ljubavi prema deci i u njihovom najboljem intersu. Naš zadatak je da budemo tim i da našim mališanima zajednički ispletemo sigurnosnu mrežu od ljubavi i podrške, pa i ako padnu, neće se povrediti.
Da ne pomislite da nije bilo baš nikakvih problema i da sam ja savršena mama, koja odgaja savršeno dete. Ne, nisam. Bilo je tu i tamo situacija gde smo se u hodu snalazili i rešavali. Najvažnije za mene je da sam uvek spremna da pitam kada nešto ne znam, svesna sam da je neko već prošao ono što ja sada prolazim i koristim iskustvo drugih kao smernice na mom putu roditeljstva.
MindUp radionice o roditeljstvu, kao i MinUp NLP edukacija koju pohađam već dve godine, uveliko su mi olakšale ove korake i radujem se svakom novom izazovu.
Čitamo se u mom sledećem tekstu na temu „Kako spremiti dete za stres 5. razreda“
P.S. Ako vam se čini da je rano za ovaj tekst, verujte, nije. Četiri godine u školi prođe veoma brzo.
Svetlana Advigov
Brainobrain edukator
NLP Praktičar
